Протекле су 23 године од напада на аутобус „Ниш експреса“ у месту Ливадице код Подујева у ком је погинуло дванаест особа, међу којима и једно дете, док је повређено четрдесет троје Срба.
Напад на аутобус код Подујева десио се 16. фебруара 2001. године око 10 сати пре подне када је експлозијом мине код Ливадица, први, од шест аутобуса прелазио преко моста испод кога је биo постављен експлозив. Срби са Косова и Метохије су из Србије у пратњи Кфора ишли у Грачаницу на Задушнице.
Потресне људске судбине преживелих никад се неће избрисати из сећања. Толико су те ране дубоке да многи од њих на помен Ливадица и тероризма над Србима не могу да гледају слике и ТВ снимке о овом догађају.
Међу њима је и 81-годишња Стана Баук Беба из Косова Поља, која је радила пуних 35 година у “Житопромету“ док није отишла у пензију 1996. Данас живи у Аранђеловцу, а њена прича као преживеле жртве тероризма код Подујева посебна је и потресна.
– После доласка Кфора јуна 1999. са мужем Ђорђем, свекром и свекрвом остала сам да живим у Косовом Пољу где нас је Кфор и обезбеђивао. Имало је тада још доста Срба у месту. Деца су отишла јуна 1999. за Србију, син Станко у Чачак а млађи син Душан у Аранђеловац. Отишла сам да их посетим почетком 2001. године са намером да се вратим опет у Косово Поље. И пред задушнице били смо са многима из Косова Поља и Грачанице у вези јер је организован превоз тим поводом 16. фебруара за Грачаницу – прича Стана коју смо посетили у Аранђеловцу где данас живи.
Потресна Станина судбина говори колико је у то време био ризичан долазак али и повратак на Косово и Метохију.
– Из Чачка сам отишла до Лесковца а онда до Ниша како би организованим превозом „Ниш експреса“ кренули за Грачаницу на задушнице тог 16. фебруара 2001. Колона од шест аутобуса стала је кад смо прешли линију са Косовом код Мердара јер нас је ту преузео Кфор као обезбеђење. У том преузимању код Мердара морали смо сви да изађемо из аутобуса пошто је Кфор са псима претраживао аутобусе. Када смо опет ушли у аутобусе колона је кренула. Ја сам била на месту број седам у првом аутобусу. Испред мене је био, добро се сећам, брачни пар са дететом, за које сам касније чула да су сви настрадали (Небојша, Снежана и Данило Цокић. прим. аут.). Но, приликом кретања, аутобус иза нас је претекао наш аутобус и ми смо били онда други у колони. А то што се најстрашеније десило, та експлозија, апсолуто се ничега не сећам. То је био трен који нас је истргао са седишта, бацио нас, аутобус… То ми никако не долази у главу како се то десило – каже Стана.
Текст и фотографије: Зоран Влашковић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању